Катакомба у Бадовинцима

СЛОВО ИСТИНЕ бр.11

“НИСИ НИ ХЛАДАН, НИ ВРУЋ”- Андреј Горбунов

Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. 
Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост.Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи "проблеме". Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање, не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост.Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја.Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености.Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове – Филаделфијце. Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету.Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре.Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања.Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки. Хришћани – Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то. У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн.2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља ο ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва – сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! – говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство. Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. Α који није знао, иако је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем). Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност ο чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина! Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак антихристов предсказивао: "Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. Α који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који ο томе говоре.Α свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот".Данас видимо да се речи св.Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије јудеомасонства и глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима. Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени "црквени посленици", међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова – руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и "страх јудејски" (видети: Јн. 19,38;20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), "стиде се" захтева речи Божије и црквених канона као "застарелих", "канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред", те недовољно "прогресивних", сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима "толеранције" и "демократизма". Све се то спаја с приврженошћу формализму, као да је суштина наше религије у церемонијама, помпезности, званичним сусретима, конференцијама и говорима, као да је Црква чисто земаљска, "друштвена" организација, "правно лице", а не богочовечански организам, не мистично Тело Христово (Еф. 1,23; Кол. 1,24 и др.). Α хришћани – Филаделфијци, напротив, не прихватају савремене "демократске" вредности, како у политичкој сфери (они сматрају да угодна Богу може бити само власт православног самодржавног Цара – помазаника Божијег), тако и у другим сферама живота (социјалној, економској, културној и религиозној).Филаделфијци одбацују такозване "либералне" реформе, како у Цркви, тако и у држави. Демократија је у аду, а на небу је Царство", кажу неки. Други "пастир добри" (Јн.10,14), свети Филарет Московски (1867), је тврдио: "Потпомагати 'демократију' значи не потпомагати Русију која је главна препрека за 'демократију'." И наш савремени светитељ, митрополит Јован (Сничев, г. 1995), писао је ο демократији да су "све њене идеје саздане на лажи": "И у Русији – додао је он – државни распад је неизбежна последица примене начела 'демократије' у пракси државне изградње... Ова операција је већ више пута била извршена на развијеним западним земљама. Тамо национална државност данас служи у знатној мери као декоративно покриће реалне власти – можете је назвати како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, транснационалне корпорације или космополитске елите". Лаодикијац је данас сваки хришћанин (код год то био – мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери, системом који се сада уводи и који му не пружа никакав духовни отпор. Постоје људи који верују, али готово ништа не чине – говорила је царица – мученица Александра Фјодоровна – Оне пак, који љубе Христа, одликује управо делање".Такво делање које сведочи ο љубави према Христу и јесте данас исповедничко супротстављање глобалистичким богоборачким снагама и рад на препороду Свете царске Русије.

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ
''Буди веран до смрти и даћу ти венац живота''(Откр. 2,10). У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св.Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског:''Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа''. Тога дана на Светој Литургији, наша

сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела у олтару, да међу неколико свештеника који ће служити, налази се бивши архијерејски намесник Влада Станимировић. То је онај за кога св.Анатолије Оптински рекао: ''Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена''.Помисао да ће он причешћивати народ, изазвало је код ње оправдани револт и само за тренутак недоумицу шта радити. Како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, који се поклонио гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуминизам. Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака и рођака и још 120 комшија коју су усташки злочинци мучили и зверски убили(1993.г.) на кућном прагу у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа ''Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским'', пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму:''Може ли да ме други свештеник причести!'' У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао зашто и тада је сестра рекла ''зато што сте љубили руку папи'', а затим се чуло од једног брата који је био у певници ''зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио'', а један брат је рекао ''што си јеретик, јер јерес пропагираш''. Немајући куд недостојни свештеник је рекао ''сачекајте на крају причестиће вас други свештеник'', што је и учињено.Нажалост поред храброг исповедења вере, поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће. Она се обратила браћи у Христу, који се представљају као ''велики'' ревнитељи у вери, да заједно са њом пођу пред свештеника и траже да други свештеник причешћује. Само један брат је са својом породицом кренуо са сестром, а остали су молитву сестре за помоћ игнорисали. Након свега тога било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир, док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио:''Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!''. И тако уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове правдамо нападајући оне који се храбро боре за веру своју. ''А славити Бога сопственим животом је могуће само онда када ми имамо праву веру и ту веру у то да истина заиста постоји изражавамо речима и делима. Зато је православни у правом смислу онај који исповеда праву, тј.истинску веру и живи у складу са њом'' св.Јован Шангајски

Дана 29.08/11.09.2012.лета Господњег на Усековање главе св.Јована Крститеља

По благослову настојатеља катакомбне цркве у Бадовинцима јером.Симеонa.

СЛОВО ИСТИНЕ бр.10

ПРОКЛЕТИ БИЛИ ИЗРОДИ СРБСКИ СВИХ ВРЕМЕНА

„Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу биће гоњени.“                    

      ( II Тим. 3,11)

Ој Србине шта се чује оно у даљини, као грмљавина која најављује страшно невреме. То се чује клетва:''ПРОКЛЕТИ БИЛИ ИЗРОДИ СРБСКИ СВИХ ВРЕМЕНА''(Небеска Литургија-св.Николај Србски)! Док се небом пролама клетва, земља подрхтава, крв мученика за Православну веру, којом је натопљена Србска земља, само што није прокључала. У Србском роду било је и раније изрода и било је безакоња, али никада није толико изрода ходило светом Србском земљом и никада таквог безкоња није било међу нама као данас. То је сигуран знак да смо на крају времена и ако не буде покајања... А отац Серафим Роуз је поручио Православним Хришћанима: "Ми који би требало да будемо Хришћани, не треба да очекујемо ништа друго него да будемо разапети (у овом свету). У овом свету ми морамо бити разапети, јер Христово Царство није од овога света, и свет га зато не може прихватити, ни за један једини час. Свет може да прихвати само антихриста: данас или у било ком другом тренутку"
Нешто што нисмо могли ни замислити постала је сурова стварност Србског народа, догодио се злочин, који је био карактеристичан за време комуниста, а за који већина Срба не зна што због потпуног медијског мрака, а још више због незаинтересованости и равнодушности. Србски народ није још ни зацелио ране од комунистичког прогона, а ево настао је нови прогон од стране паписта. Подсетимо се како су комунисти-сатанисти упадали у манастире скрнавили светиње, тукли монахе и монахиње и вукли их по земљи, псовали, понижавали их и на крају избацивали из манастира које су претварали у складишта, школе или најбољем случају музеје. А сада замислите исту сцену само уместо комуниста звери у црним кожним капутима и петокраком, звери у црним мантијама и крстом, такозване попове. Оно што ни у најцрњим сновима нисмо могли сањати, управо се догодило у манастиру Вазнесење. Касно поподне 25.05.2012.године око стотинак мантијаша-паписта, послушника владике Хризостома извршили су десант на Свети манастир Вазнесење и њене домаћине Игуманију матер Јелену и њено сестринство. ''Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју''(Пс.108-5). Са првим мраком (то је време безакоња), они које је до тада мати Јелана толико пута угостила и са огромном љубављу дочекивала су започели сатански пир у поменутој светињи. Без имало милости и стида тукли су монахиње и старе жене и људе који су се ту нашли, вукли их по блату, чупали за косу, а затим их избацивали из манастира. А да бол још буде већи све то је почело оног момента када је народ клечећи завапио Богу ''Оче наш...''. Све то је обезбеђивала полиција која је стајала у кордону непосрдено испред манастира, као и на путу где се скреће са магистрале према манастиру, недозвољавајући никоме да приђе како би паписти успешно завршили свој посао. Такође паписти и полиција су претресали присутни народ одузимали им мобилне телефоне и фотоапарате да неби неки снимак овог злочина прошао у јавност. И када су мантијаши-паписти завршили са својим злочином, очистили манастир од ‘’неподобних’’, а полиција је народ натерала да се разиђе, брата Милоја Стевановића и Небојшу Дејовића су привели, наставили су пир са гозбом. Замислите сада сцену која леди крв у жилама, претучене монахиње, пуне модрица, седе на бетону поред конака, промрзле и гладне, а паписти славе своју победу уз ракију и вино, једу разне ђаконије не гледајући што је посни дан (петак). Док паписти опијени што великом победом што вином и ракијом, прете монахињама како нико не сме да се супростави вољи њиховог владике Хризостома и да ће због тога бити сурово кажњени, за то време монахиње са молитвом на уснама, храбро и смирено подносећи сво то понижење, одлучно се држе речи Јосифа Вријеније:„Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе“. Ускоро на место злочина под окриљем ноћи (то је њихово време) стиже и главнокомандујући владика Хризостом да похвали и награди своје послушнике што су успешно обавили послушање: ''Проливаше крв праву, крв синова својих и кћери својих, које приношаху на жртву идолима Хананским, и оскврни се земља крвнијем дјелима''(Пс.105-38).

Зашто се догодио наведени злочин у манастиру Вазнесење?

Нажалост то питање постављају многи Срби и то они који себе сматрају верујућим, а та недоумица потиче због незнања или страха. У манастиру Вазнесењу је нападнуто мало Христово стадо, Игуманија мати Јелена и њено сестринство (7 монахиња) од стране отпадника од Бога и рода. Мати Јелена која је од своје 14 године у манастиру, када је дошла у Вазнесење није било ни кашике и уз Божију помоћ са својим сестринством обновила је ову светињу и она је постала извор живе воде за верни Христов народ. Те монахиње које представљају анђеле на земљи, нападнуте су само зато што су остале верне Христу и што се држе Светосавског завета:’’За Христа све, Христа ни за шта’’! Оне и ако слабе физички, али зато храбрости какве нема ни већина мушкараца и непоколебљиве вере отворено су се супроставиле екуменистичком безакоњу владике Хризостома, јер су свесне да не можеш служити и богу и мамону. С друге стране имамо паписте попове, који су за овај злочин обучавани на богословијама СПЦ. Последњих деценија богословије СПЦ обучавају будуће свештеника да буду послушни владики (без обзира на његово безакоње) а не Богу, да служе светским моћницима (папи…) а не Богу и сопственом народу, да је душа смртна и да постоје још цркава поред Православне и да треба да се сви уједине и тако дочекају газду антихриста. Они разапињу Господа, као што је то учинио Пилат, јер имају страх од владика, а не од Господа. Владике награђују своје послушнике у мантијама добрим парохијама како би уживали у земаљском благостању (куће, станови, аута, летовања у иностранству…) док народ гладује. Због тога су они спремни на сваки злочин који им благослови владика (да туку, подмећу бомбе катакомбна црква у Жеровници, кућа свештеника Небојше…) који то чини да би заштитио своје безакоње у виду екуменизма. Док свештеници за зло које чине награду добијају од владика, те исте владике екуменисте за њихову ревност у злу против сопственог народа награду добијају директно из Ватикана.

За њих је Господ рекао:„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“ (Мт. 23,13-14). 

Од овог злочина испред манастира Вазнесење стоји полиција која брани народу Србском да иде у своју светињу, што је исто као и за време комуниста. Када се тамо појавиш полицајац те љубазно упита ‘’у ком својству долазиш’’, а ако поменеш Игуманију Јелену, одмах мења расположење и наређује ти да чекаш док он упита нову папску управу манастира шта да чини. За то време мати Јелена и њено сетринство се налази у испосници (кућа са једном просторијом) на удаљености око 1 километар ваздушном линијом од Вазнесења коју тек треба оспособити за нормалан живот. Оне одатле могу са великом тугом и болом да гледају на свој дом из кога су истеране, светињу у коју су оне цео свој живот уложиле како се од стране паписта скрнави и уништава.

Овај злочин који није први, а нажалост ни последњи који чине паписти – екуменисти требало би да отрезни све оне које се декларишу као антиекуменисти, а који осуђују Дубоки Поток (повратак владике Артемија на КиМ) када се домаћин вратио у свој дом. Да отвори очи свима онима који се надају на повратак на старо (пре раскола који је изазвао синод СПЦ) и да очекују да ће ускоро и пред остале наше светиње стајати полицајци (пред Патријаршијом стоје одавно) који ће нас питати ‘’у ком својству долазиш’’. А то размишљање о некаквом повратку на старо је обична утопија, не зато што то неће верно Христово стадо окупљеног око светог владике Артемија, него зато што је готово немогуће да се екуменисти покају, јер су потписали уговор лично са ђаволом. Упамтите Срби овим незапамћеним злочином паписти су навукли не само на себе проклетство, већ на целу Србију ако буде ћутала. Те монахиње су анђели на земљи и шта мислите да ће Господ то мирно посматрати? Сетите се речи из псалтира: ''Али је страшно лице Господње за оне који чине зло, да би истрјебио на земљи спомен њихов.''(Пс.33-16).

Питамо се какви су то људи који ће ићи на службу у цркву или ће примити у свој дом оне који су окрвавили своје руке невином крвљу и страдањем монахиња и народа? Уместо благодати ти паписти носе са собом проклетство. Питамо се какви су то духовници, свештенослужитељи, монаси и монахиње који ће служити или примити у своје манастире или цркве оне који су тукли верно Христово стадо? Питамо се шта треба да се још догоди да би владике, свештенослужитељи, духовници, монаси и монахиње подигли свој глас против безакоња у СПЦ? О кукавно Србство чему се надаш ако будеш ћутало док паписти чине безакоње?

„Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже: ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“ св.Теодор Студит

НАПОМЕНА: Сви који су заинтересовани да помогну Игуманији Јелени и њеном сестринству информације могу добити на телефон 066/352-536

Дана 15/28.05.2012.лета Господњег.