Екуменизам

КАКО  ЈЕ  ВЛАДИКА  ЛАВРЕНТИЈЕ  ИЗДАО  ХРИСТА

''А изнад патријаршије крст, и на њему разапет Свети Сава каже:

 Опрости им, Боже, јер не знају шта раде.''  Св.Јустин Ћелијски

      Увек су зликовци из Ватикана покушавали да нас ставе под њихову власт, односно да нас натерају да се одрекнемо Христа и да прихватимо папу. Међутим оно што нису успели ножем, маљем и бомбама, покушавају да остваре уз помоћ оних који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а крсте за масне прсте, екумениста у СПЦ. Један од зачетника и главних носиоца екуменистичке издаје у СПЦ је владика Лаврентије, који је починио толико екуменистичког безакоња у последњих двадесет година да је тешко све и набројати. Поменимо, Христа ради само највеће чинове његовог безакоња и од којих сваки подлеже анатеми Светих Отаца и довољан је да се његов починилац прогласи за јеретика, односно да се по Светим Канонима искључи из Православне Цркве. То су:
   -Деведесетих године папа и Ватикан водили су трећи крсташки поход на Србију у 20 веку. Папа је у Ватикану 25.05.1991.г. благословио Туђмана да изврши оно што је почео његов предходник Павелић, да Хрватску очисти од Срба, тако што ће трећину побити, трећину превести у римокатолике, а трећину протерати, што је Туђман успешно извршио. Папа је позвао НАТО да изврши ''праведну Божију освету'' над Србима у БиХ, а благословио је и НАТО бомбардовање Србије, због чега је та фашистичка одмазда над Србијом названа ''милосрдни анђео''. И док је Ватикан спроводио трећи геноцид над Србима у 20 веку, за то време владика Лаврентије редовно је ишао на ''молитве за мир'' које организују ватикански злочинци у Асизију (Италија) и тамо се моли са представницима разних јеретичких хришћанских конфесија (римокатолици, протестанти...), као и ислама, будизма и индијанског шаманизма. То владики Лаврентију није било довољно, него је 1994.г. на радио Ватикану исказао своју ''заветну жељу'', рекавши да је папа добродошао у Београд, али не док траје ембарго (тај сурови ембарго према Србима је уведен по папиној жељи). 

    -У својој епархији  в.Лаврентије се редовно дружио са надбискупом Ф.Перком, а касније са надбискупом С.Хочеваром,  и при томе је присуствовао мисама које су дотични служили у римокатоличким храмовима у Ваљеву и Шапцу. На свом радиу ''Глас цркве'' дозволио је римским јеретицима да имају своју емисију, на којој су они ширили свој јеретички отров међу и онако духовно неписменим Србима (то је трајало неколико месеци док под притиском часних Срба није прекинуто). Али, владика се није дружио само са римокатолицима, успоставио је тесну сарадњу и са секташима - пентакосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од православне вере. У пролеће 1998.г владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентакосталне брошуре ''Књига живота'', у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио ''топло и од срца'', а истакао да иста ''може идеално да послужи и као учбеник веронауке''. Сарадња са разним верским групацијама - сектама наставила се половином јуна 1998.г. када је, по његовом благослову у Богатићу одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “ међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ Скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су присутни и пентакосталци и кришнаисти.
     -Подигао је код Љубовије своју задужбину Соко – град, који са базеном и разним пратећим објектима више личи на туристичку атракцију него манастир. За то је примао и прилоге римокатолика, а златни крст који стоји високо изнад манастира је поклон римокатолика. У складу са оним што је и сам признао ''овај манастир треба буде седиште екуменског покрета'', он у априли 2000.г. у њему организује међурелигијски скуп под називом  ''ЈЕДАН ЈЕ БОГ'', где поред претставника римокатолика и муслимана окупља и претставнике око 64 секте као што су суботари, пентоксталци и други. Сваке године у Соко граду организује некакву мобу, где окупља младе из разних крајева Европе и при томе се по изјави очевидаца догађају  разне ствари непримерене и за обичан камп, а камоли за манастир.
    -Наравно, владики Лаврентију, и поред дружења са припадницима разних секти, најважнија је сарадња са римокатолицима. Он је чест гост на разним римокатоличким мисама, посебно у римокатоличком храму у Шапцу, при чему често са собом води своје свештенике и црквени хор. Тако је 2000.г. извео шабачки православни црквени хор“Свети Јован Богослов” са Свете Литургије и одвео га у римокатолички храм на мису и прославу ''Свете Ане, заштитнице шабачке жупе''. Наведени хор је том приликом  отпевао  ''Оче наш'' и  ''многолетствије'' на крају мисе, као и на латинском складбу ''Аве Марија''.
 

Владика Лаврентије на миси држи беседу о екуменској љубави

     -Владика Лаврентије даје прећутни благослов шабачком фратру Ђероламу Јакобучију за превођење преко 200 Срба римокатоличку јерес, за време од неколико година колико је провео у Шапцу. Једном приликом, владика Лаврентије је похвалио успешан рад фратра Ђеролама (унијаћење Срба) речима: ''Он је омиљеније код мојих верника него ја!''  А када је фратар Ђероламо одлазио из Шапца, испраћен је са највећим почастима, као велики Србски добротвор.
      -Врхунац безакоња владике Лаврентије, од чега је задрхтала цела Небеска Србије, био је његов одлазак са својих 36 послушника у мантијама свештеника на поклоњење папи. То се догодило у августу 2000.г. у  папиној резиденцији у Кастел Гандолфу, свих 36 свештеника са владиком Лаврентијем је пољубило крваву руку папину, којом је он благословио убијање Срба. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: ''Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали да нас примите и благословите. Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, хвала вам до неба што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара, који достојно наставља мисију свог претходника Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу''. Сви свештеницу су за издају Христа, тада добили медаље у виду кључа од ''раја'' уствари од пакла. Замислите тог лицемерства међу онима који управљају СПЦ, само неколико месеци раније на сабору су канонизовали свете новомученике владике Платона, Петра, Саву и Доситеја, свештенике Ђорђа и Бранка са старцем Вукашином, а онда дају благослов владики Лаврентију да са 36 свештеника пљуне по поменутим мученицима и да целива руку њиховог крвника. Да је за то добио благослов од Синода СПЦ или од оних који управљају са синодом, потврдио је и сам владика Лаврентије када га је по повратку питао један частан Србин Светосавац ''како је могао да се поклони папи са свештеницима''. А он му је одговорио ''за све што ради има благослов''.
  

Свештеник Влада Станимировић са папиним поклоном, кључевима од пакла

 
      -Да за владику нема границе у екуменским злочинима показао је и организовањем поклоњења гробу усташког злочинца Степинца. Послао је свог архијерског намесника Владу Станимировића са шабачким црквеним хором ''Свети Јован Богослов'' и вођом пута поменутим фратром Ђероламом у обилазак римокатоличких храмова по Италији. Тада су они планирано дошли у загребачку катедралу, где су се поклонили гробу кардинала смрти и ономе који је благословио убијање преко милион Срба.
     -Треба поменути да Шабац са пуним правом зову Мали Ватикан, због тога јер се римокатолици у њему осећају као код своје куће, раде шта хоће, а и зато јер све делегације из Ватикана које долазе у Србију, обавезно долазе и у Шабац где се дочекују са највећим почастима. Свештеници их том приликом дочекују у шпалиру и на Светим Литургијама гости стоје на почасним местима. У Саборном храму у Шапцу свештеници без имало стида причешћују и римокатолике, говорећи да  је владика благословио.
-По благослову владике Лаврентија ђакон Љуба Ранковић је објавио књигу ''Жена иконе цркве и благо света'',  у  којој  велича  улогу жене, а  на  презентацијама исте књиге говорио је да треба и женама дозволити да служе као свештеници.
 -Врхунац овог безакоња и лицемерства владике Лаврентије је био његов допис од 26.11.2010.г., у којем забрањује свештенству, монаштву и верницима било какав контакт са прогнаником због вере, владиком Артемијем и његовим присталицама, при томе претећи најстрожијим санкцијама.
Ову су само неки од светих канона којима подлеже безакоње владике Лаврентија:
- 45.правило Св.Апостола: ''Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне''.
- 6.правило Лаодикијског Сабора: ''Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији''.
- 33.правило Лаодикијског Сабора: ''С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити''.
- 38.правило Лаодикијског Сабора: ''Не сме се празновати са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју''.
Упамти народе Православни шта нам је чинити са таквим отпадницима од Бога и рода:
''А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборног разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православним пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења''. 15.канон
''Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником ?'' (2. Кор. 6,14-15). 
''Већма се треба Богу покоравати него ли људима'' (Дел.ап.5,29)          
"Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас" (2. Сол. 3, 6)

''Налажем свом народу Божијем на Кипру (Србији), који сте истински деца Католичке Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркву идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.''

Свети Герман Нови Патријарх Цариградски

''Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један црногорски владика признао папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем."             
Свети Николај Србски

Дана 15/28.12.2012. лета Господњег. 
                   
С љубаљу у Господа, верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина - Шабац
при катакомбној цркви у Бадовинцима

ТРИБИНА

Трибина одржана у Бадовинцима код Шапца, у суботу 22. децембра 2012.

Беседници:
Јеромонах Симеон - настојатељ катакомбе у Бадовинцима
Горан Живковић - Братство Светог краља Милутина
Богдан Мијушковић - песник и гуслар - Братство Светог краља Милутина

Проглас

НЕКА БОРБА БУДЕ НЕПРЕСТАНА

   Богу хвала и ова власт је брзо открила своје право Јудино лице и издајничке намере. Људи трезвени то су знали и пре него што је један идајнички режим Тадићев, замењен издајничким режимом Николићевим. Међутим Србски народ је постао наиван, односно размишља туђом а не својом главом тако да лако наседа на лажи политичара,  као што је било са изборним обећањима Николића и Вучића.
 

''Великаши грдне кукавице постадоше рода издајице'' Његош

   Народ Србије је дозволио себи да поверује у лажи човека који се не држи ни заклетвe датe Богу. Подсетићемо вас на највеће погажене заклeтве Томислава Николића, односно његове издаје: почетком деведесетих на Романији у цркви у Кнежини дао је заклетву као четнички војвода, које се данас одриче; сваку пут када је постајао посланик давао је заклетву у цркви на верност Радикалној странци, и то је погазио; дао је заклетву у цркви своме куму Шешељу када му је крстио унуче, а када му је био најпотребнији он га издао; 2008.године на протесту поводом проглашења терористичке творевине у државу Косово, пред пола милона људи се заклео да ће за КиМ борити до краја свога живота; 2012.године у К.Митровици на изборном митингу се заклео да ће се борити да КиМ буде поново Србија, а сада је поставио границу имеђу централне Србије и њене покрајине КиМ.

   Толико о издајницима Бога и рода, а шта је са нама и нашом борбом за Крст Часни и слободу златну? Док издајници у невиђеном јединству у злу, успешно одрађују поверени им посао од стране њихових газда светских зликоваца да Србију треба сатрти милом или силом, за то време због нејединства патриотских снага, отпор злу је слаб и за издајнике безопасан. Најбољи показатељ је последње дешавање на барикадама на Јарињу које су пропале јер није било народа. Уместо да сада када је дошло до отворене издаје, постављањем границе између централне Србије и КиМ, да се ујединимо и заједнички супроставимо издаји, отпор је слаб и скоро да га нема. Све те силне патриотске организације, нежелећи никога да увредимо, јер и себе сматрамо делом патриоске јавности, нама изгледају као овце које блејањем покушавају да отерају вукове који су упали у тор у намери да их покољу. Када и дође до неког окупљања и сједињења снага, убрзо се све то  распрши после празних прича по разним протестима. Заиста је лепо што је на протесту 10.12.2012.г. било преко пет хиљада људи и што је било лепих и надахнутих говора, али размислите шта имамо од тога. Ми не сумњамо у искрене намере и храброст организатора и свих учесника тог дивног протеста, али то неће спречити власт у њиховим издајничким намерама, нити ће пробудити овај народ.
 

Боље да је на барикади на Јарињу било хиљаду људи, него у Београду на протесту пет хиљада. Од барикада власт је паника хватала, а протести и приче њих не узбуђују много.

   Доста је говора, време је за дела. Да би борба за Србију била успешна потребно је:

- Сви којима је стало до Србије на Светосавским темељима који су ударили Свети Сава и наши свети претци, а на каквим Србија може једино остати и опстати, треба да стану под један Светосавски барјак. Нама не треба стотине патриотских организација, већ једна која ће окупити све часне Србе. Овако подељен патриоски блок, не представља никакву опасност за издајничку власт која може налоге светских зликоваца спокојно да спроводи у дело, на штету државних и националних интереса гигантских размена. Због Србије и њене будућности, молимо све патриотске организације да се састану и створе јединствен Светосавски фронт у борби за Србију.  Заборавимо поделе, сујету и личне интересе, јер интерес Србије је изнад свега. Покажимо да нам је заиста стало до Србије, а не да би себе величали.
-  Та борба треба да буде храбра, одлучна и конкретна као што су биле барикаде Срба на КиМ, док их није разбио Београдски режим.  Треба да покажемо светским зликовцима и домаћим издајницима да нас могу уништити, али да нас не могу покорити. Упамтите Бог даје благодат херојима, а не малодушним, зато треба бити спреман на сваку жртву. Узор треба да нам буду србски војници – јунаци који су живели и борили се са Христовом љубављу,  која је увек спремна да се жртвује за све оно што је узвишено, Божанско и национално, који су своје животе дали, знајући шта дају и зашто дају. Како радили, тако нам Бог помагао!

''Нека борба буде непрестана. Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке''. Његош


Дана 02/15.12.2012. лета Господњег 

   С љубаљу у Господа, верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина- Шабац
при катакомбној цркви у Бадовинцима

bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
066/352-536

ТРИБИНА

Папа у Србији

ЗА И ПРОТИВ

Трибина одржана у Владимирцима код Шапца, у суботу 8. децембра 2012.

Беседници:
Јеромонах Симеон - настојатељ катакомбе у Бадовинцима
Проф.Др. Зоран Милошевић
Горан Живковић - Братство Светог краља Милутина
Богдан Мијушковић - песник и гуслар - Братство Светог краља Милутина

Филм

Рат који још увек траје

Брате Србине и сестро Србкињо овај филм говори о теби и твом народу и треба да ти помогне да схватиш одакле си, ко си данас и којим путем треба да идеш. Како радили тако нам Бог помагао!

Глас гусала

Злочин свештеника у манастиру Вазнесење

песник и гуслар Богдан Мијушковић

Потресно сведочанство о прогону Игуманије мати Јелене и њеног сестринства из манастира Вазнесење. Незапамћено злодело "епископа" Хризостома и подчињених му свештеника...

СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН У МАЧВИ

''Боже! Ти си Бог мој, к' Теби раним, жедна је Тебе душа моја,
за Тобом чезне тијело моје у земљи сухој, жедној и безводној''(Пс.62,1)

       Оно што је не могуће човеку, могуће је Богу, да у пустињи створи оазу у којој се налази извор воде живе од које нећеш ожеднети. Те оазе су катокомбне цркве које ничу у последње две године у пустињи, у коју се претворила света Србска земља због безакоња екумениста са митрама, а које по вољи Свемогућег Господа подиже његов угодник владика Артемије.

Гледајући – они га не виде, слушајући – не чују и срцем не разумеју,
а он их само позива да служе Богу, а не папи.

      Још једна оаза засијала је у пуном сјају, односно дочекала је да прослави своју прву славу. Катакомбна црква у Бадовинцима је прославила славу свога небеског заштитника коме је и посвећена Светог краља Милутина. Просто је невероватно какав нам је јесењи дан Господ подарио, топао и ведар без дашка ветра. Тога дана сабрало се верно Христово стадо из разних крајева наше отаџбине, да заједно са братством поменуте катакомбе о.Симеоном, о.Харитоном и о.Савом и браћом и сестрама из ПНХЗ братства Светог краља Милутина молитвено прослави славу.

И гле чуда Господњег, камен се претвори у цвет, запустело имање у прекрасну катакомбну цркву, а због греха помрачена Мачва, заблиста зрацима незалазног сунца.

Немогуће је описати ту топлину, ту милину, тај опијући мирис и мир који човек осети на Светим Литургијама које служи владика Артемије и његово монаштво, то може само да се доживи.

Пред Богом је велико уколико му приносимо оно што имамо.

Наш принос Бог оцењује у складу са нашом усрдношћу,

а не богатством дара.

      Након Свете Литургије слава се наставила трпезом љубави, на којој је песмом сведочена ИСТИНА, да је Косово и Метохија Србско, да ми нећемо папу и позив богомољцима да се боре за веру своју. Затим је девојчица Милица до суза све дирнула рецитујући стихове из песме ''Небеска Литургија'' у којим Свети Сава говори о гресима народа свога, а завршила је речима који треба да нас све отрезне: ''Богомајка плаче и анђели плачу, плаче Свети Сава и цела небеска Србија и сви се моле да Бог спасе Србски народ, али Бог неће да чује нити да им услиши молитву, док се Србски род не покаје''. Након тога нас је гуслар Богдан подсетио да безакоње екумениста нема граница, кроз своју песму ''Путовање владике Лаврентија и 36 свештеника у Ватикан''.
 

Зато појте никог се не бојте!

У љубави сви Господњој стојте!

      Озарена лица, окрепљене душе и задовољни оним што су видели, доживели и пре свега угасивши жеђ на извору живе воде, разишао се народ пун благодати Божије, а у мислима су им  одзвањале речи владике Артемија које је су на беседи чули:''...Ми смо сабрани овде у име Господа Исуса Христа и исповедамо веру коју смо примили од Светих Апостола, Светих отаца, Светих Васељенских Сабора, преко Светога Саве и краља Милутина, Светога владике Николаја и оца Јустина Ћелијског. Ето ми смо на томе путу и на томе путу треба да останемо без обзира на све нападе и све критике, на све лажи које се износе износе против нас. Треба да будемо сигурни да је ово тај пут, пут спасења, пут праве вере, пут који води у живот вечни, ради чега смо и створени од Бога и послати у овај свет овде...''. 



Дана 01/14.11.2012. лета Господњег
С љубаљу у Господа, верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина - Шабац
при катакомбној цркви у Бадовинцима

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

   Србијом се данас шири смртоносни вирус у виду свејереси екуменизма који убија душе и води их директно у пакао. Најстрашније  је што ту свејерес шире они који су најпозванији да чувају душе наше, а то су архијереји СПЦ.  Само један архијереј се супроставио екуменизму, владика Артемије, док сви остали или отворено признају да су екуменисти или својим ћутањем то одобравају. Највећи део Срба не препознаје тај вирус који душе убије, због чега у наставку текста прилажемо предавање блажено почившег митрополита Петроградског и Ладошког Јована Сничева(1927-1995), у којем он на јасан и убедљив начин разобличава ту свејерес кроз пет лажи екуменизма, са додатком слика и наших коментара ради поређења са стањем у СПЦ:    

Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
 

 Патријарх Србски Иринеј који за себе каже да је екумениста и који више времене проводи по јеретичким храмовима (римокатоличким, јеврејским...) него храмовима СПЦ, истиче да је дошло време за уједињење са римокатолицима.

Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога. Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.

Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.

  

Ударна снага екуменизма у СПЦ владика Иринеј Буловић је кријући се иза лажи да постоје и друге цркве поред Православне које имају исто порекло и поседују део пуноће, потписао је у име СПЦ  да римски архијеретик  и сатанин намесник на земљи папа има примат, односно да смо ми папини, а не Христови.

Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција. Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека. Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал. Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.

Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство. 
  

 Због лажне екуменске љубави, владика захумско-херцеговачки Григорије
иде по римокатоличким храмовима и извињава се џелатима (усташама и њиховим фратрима) у име Јасеновачких, Херцеговачких и других Србских мученика.

Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3) Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи. „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим. Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве. Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36) Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...

Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.

 

Шта значи та лаж то најбоље показује оце убица некаконски владика Теодосије, који је прво учествовао у протеривању владике Артемија са КиМ, а затим ради са политичарима на издаји своје земље и промоцији терористичке квазидржаве Косово, а све по налогу светске владе.

Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом. Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“. Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“ Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста. Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI. Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар  Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“ У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.

Пета лаж екуменизма је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
 

Ту подмуклу лаж најбоље заступа Атанасије Јевтић владика у мировини
или дежурни редар кога активирају по потреби. Своје екуменистиче лажи
спреман је да брани и песницама што се више пута показало.

Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. време Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више. Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“ Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха. До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих. Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и поново осмислити.“     
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев(1927-1995)

Дана 26.10./08.11.2012. лета Господњег на Митровдан.
                     
С љубаљу у Господа, верна браћа и сестре у Христу,
Братство Светог краља Милутина- Шабац
при катакомбној цркви у Бадовинцима
bratstvosvkraljmilutin@hotmail.rs
телефон 066/352-536

Духовно окрепилиште на ободу Мачве

Духовно окрепилиште на ободу Мачве

Слава Богу, Пресветој Богородици, св. Краљу Милутину и свим светим угодницима Божијим, сведочење Свете вере Христове у ово недоба и на делу земаљскога шара Господом народу Србском “за поприште да се бори назначеном“, заискрено ове године на Преображење Господње у мачванском селу Бадовинци, изнедрило је пламен благочашћа којем бројне богочежњиве душе приступају.

Надомак смо Празника св. Краља Милутина, Крсне славе Катакомбне заједнице Епархије рашко-призренске и косовско – метохијске  у егзилу у Бадовинцима и Православне Народне Хришћанске заједнице – Братство св. Краља Милутина, па је прилика да прво искажемо своју благодарност Богу и радост што је Катакомбна заједница у минула три и по месеца показала да је достојна свога призвања. Малим корацима, у складу са тренутним могућностима по мерилима овога света, остварује се назидање Цркве Божије, духовним неимарством монашког братства и вернога народа који се око њега сабира, а којем се и наше братсво придружује. У предвечерје наше Крсне славе, са захвалношћу и поштовањем сећамо се дародавца земљишта на којем је изникла Катакомбна заједница св. Краља Милутина, јеромонаха Стефана, рођеног у Бадовинцима под именом Радован Јевтић, међу пријатељима познатог као Роћко.

Бројни тренуци духовне радости и братске љубави на Св. Литургији и око трпезе Љубави – да поменемо само недавно прослављање Покрова Пресвете Богородице, под предстојатељством нашег драгог Владике рашко-призренског и косовско – метохијског Артемија – на би били могући да није било дубоке и искрене вере и широке руке дародавца, јеромонаха Стефана.

Најискреније се молимо Господу за његово духовно и телесно здравље, за веру пламену у његовој души, у којој да узраста „из славе у славу“ и сваку његову добробит, а њему и свима нама којима је св. Краљ Милутин Небески молитвени заступник да, старајући се о нашем духовном жилишту у Бадовинцима, „градимо спасење своје са страхом и трепетом“ (Фил. 2; 12). 

Братство Светог краља Милутина - Шабац 

при катакомбној цркви у Бадовинцима